ПОЈМОВНИК (аналитичка психологија)

Асоцијација
Спонтано повезивање идеја , опажања представа, фантазија, сходно одређеним личним и психолошким темама, мотивима, сличностима, супротностима или узрочностима.

Екстровертност/интровертност
Да покаже како свест дела у пракси а и како свест дела на различите начине код различитих људи, Јунг је (1921) саздао своју теорију о психолошким типовима. Два основна типа су екстровертни и интровертни тип личности. Екстровертне су оне особе код којих је психичка енергија првенствено усмерена у поље, ка свету спољних објеката. На известан начин, особе које припадају том типу, зависне су од спољашњих обејката.Насупрот њима, интровертне особе усмеравају своју пажњу према субјекту, тј. садржајима у себи самима.Окренуте су унутрашњем свету психе, и њихов интровертни став боји њихова осећања, мишљења и делање. Основни покретач понашања није објект, већ субјект.

Индивидуација
Свесно остварење властите психолошке реалности која подједнако укључује и човекове моћи и ограничења.За Јунга, то је процес у коме особа постаје психолошки „индивидуална“-упојединачена, али и недељива целина-уцеловљена. Као што видимо, тај процес развоја личности је парадоксалан-истовремено води од заједнице и ка њој. Индивидуација претпоставља и укључује у себе односе са заједницом (она се не одвија у стању изолације и осаме) али истовремено подразумева и супротстављање друштвеним нормама које немају апсолутну вредност. Најсажетије речено, то је процес развоја личности који води најпотпунијем могућем остварењу Јаства.

Интуиција
Поред појмова екстровертно/интровертно, који су основни ставови свести, Јунгова психологија се бави и одређењем основних својстава или функција свести. Интуиција је једна од четири основне функције свести. Реч је о ирационалној функцији (друга је осетљивост) која посредује опажање на несвестан начин.Она представља врсту инстиктивног схватања, провиђења, увида чије је порекло непознато и које није изведено, није саздано, већ је дато.

Инфлација
Ширење личности преко њој својствених граница, при чему се она поистовећује с комплексом или архетипом.Инфлација указује на регресију свести на несвесни ниво и настаје онда када Ја у себе унесе превише несвесних садржаја и тиме изгуби способност дискриминације. Уколико Ја није кадро да се одбрани од тих претећих садржаја, и разлучи оно што је у њемусвојствено од онога што извире из несвесног , исход процеса инфлације је психоза.

Ја (Его-лат.)
Део личности који особа препознаје и прихвата као „ја“ или „моје“. Средишњи комплекс у пољу свести. Иако има значајну улогу у очувању личног идентитета, у развоју личности, у посредовању између свесног и несвесног, у мишљењу и тестирању реалности, оно није ни средишњи чинилац личности ни покретач индивидуације.Ја је центар свести и као такво подређено надређеном принципу лчности и покретачу индивидуације-Јаству.Однос између њих најсажетије с еможе одредити као однос „покренутог и покретача“.

Јаство
Архетипска представа свих човекових потенцијала и јединство личности као целине. Попут Ја, које је средиште поља свести, Јаство је средиште личности. Као сједињујући принцип који дела унутар човекове психе, оно заузима средишње место руководиоца психичког живота а тиме и човекове судбине. Но, по Јунгу, Јаство није искључиво средиште личности, већ и њена периферија јер у себе укључује свесно и несвесно. Оно је средиште свеукупности психичких збивања и тиме нешто што је иманентно у психичком животу и у односу на Ја. Но, с друге стране, оно трансцендује Ја и психу, и представља надличну силу, која одговара представи Бога. Јаство није само сачинитељ структуре личности, већ и динамички ентитет чија је основна функција двогуба: оно је човеков животни циљ-индивидуација али и процес који омогућава тај циљ и води ка његовом остварењу.

Компензација
По Јунгу, компензација је психолошки еквивалент саморегулације (хомеостазе ) организма. Она подразумева психичко уравнотежавање, усклађивање или допуњавање. Он је сматрао да је компензаторна активност несвесног та која уравнотежује било коју тенденцију која води једностраности свести. Сви садржаји које је свест инхибирала, искључила или потиснула, одступају у несвесно и тамо образују пол који је супротан свесном полу. Што је свесни став јачи, што особа више инсистира на једностраним свесним намерама и идејама, бива јача и несвесна компензација. Најзад, енергетски набој несвесне контрапозиције нараста до те мере, да постаје способан да продре у свест у виду снова, визија, спонтаних представа али и симптома. Смисао компензаторног процеса, је да повеже и премости два психолошка света. Мост којим се повезују та два света јесте симбол, који своју делотворност испољава тако што ће бити прихваћен, схваћен од стране свесног ума, тј асимилован и интегрисан у свесне психичке структуре.

Комплекс
Група емоционално набијених идеја или представа које имају утицаја на човеково понашање и свесно доживљавање. „Средиште“ комплекса је архетип или архетипска представа.

Констелација
Кад год се јави снажна емоционална реакција према другој особи или ситуацији, долази до констелације (активације) комплекса.

Мишљење
Једна од четири основне функције свести. То је рационална функција којом се идеје доводе у везу посредством појмова , тј мишљење је акт расуђивања.

Несвесно
По Јунгу, то је искључиво „психолошки појам“, очишћен од метафизичких и философских наноса. Несвесно покрива све оне психичке садржаје или процесе који нису свесни, тј нису везани за Ја на опазив начин.У Јунговом учењу несвесно је: 1) психички садржај који је недоступан Ја и 2) психичко место са особеним цртама, законима и функцијама. За разлику од Фројда, Јунг није сматрао да је несвесно искључиво стовариште потиснутих, инфатилних, личних искустава. Оно је за њега више од тога, средиште психичке активности која се разликује од личног искуства и активности и у односу на које је објективнија, јер је непосредно везана за инстиктивне, филогенетске процесе који су одлика свих људских раса и јединки.Те две равни несвесног, субјективна и објективна, основа су оног што Јунг назива лично и колективно несвесно.Док су садржаји личног несвесног углавном производ заборављања, потискивања или инхибиције, садржаји колективног несвесног нису никада били у свести. Колективно несвесно одражава архетипске процесе, који су независни од самог Ја, јер је њихов извор у урођеној структури мозга.Несвесно није немушто, његов језик су представе, симболи, метафоре и фантазије.

Осетљивост (осет, осећај)
Попут интуиције, и то је ирационална функција свести. Истоветна је опажању, како опажању спољашњих, тако и опажању унутрашњих дражи. Попут интуиције, то је елементарни феномен који је дат а приори и који не подлеже рационалним законима. (као што је случај са рационалним функцијама: осећањем и мишљењем). Осетљивост нам посредује све оне чињенице које су доступне чулима, говорећи нам да оне јесу, да су се одиграле али не и о чему се ради.

Осећање
Попут мишљења и осећања, представљају рационалну функцију свести. Реч је о особеној врсти суђења при којој се особа користи првенствено субјективним критерјумима прихватања и одбијања у процесу суђења. Треба је разликовати од појмова: афекат и емоција. Последња два за Јунга означавају „оно осећајно стање које је обележено, с једне стране, приметном телесном инервацијом, а, с друге стране, стварним сметњама у представном току“.(Јунг.1971.) Афекат је невољна радња, док је осећање нешто чиме особа самовољно располаже. Осећање је, дакле, свесни процес који се врши између Ја и датог садржаја и то процес који се врши између Ја и датог садржаја и то процес који садржају даје одређену вредност у смислу прихватања или одбијања (пријатно/непријатно, лепо/ружно, добро/рђаво).

Participation mistique
Израз је Јунг позајмио од антрополога Леви-Брила. Јунг га је користио у описивањуособених, примитивних, психолошких односа које особа / заједница има са објектима и с другим особама. У том односу особа није у стању да разлучи између себе и објекта, да се ослободи несвесне поистовећености с другом особом.

Персона
Изворно, означавала је маску коју су носили глумци у античком театру. Код Јунга, „особни систем прилагођавања свету“(Јунг, 1968). Друштвена улога која је производ друштвеног утицаја , раних искустава и свега онога штро сама особа и други мисле да она јесте. Иако „бљештава“ персона може да прикрије друге, разнолике садржаје личности , она није нужно лажна или патолошка. Личина или маска може представљати и „друштвени архетип“ који олакшава прилагођавање и живот у заједници. Попут аниме и анимуса, и персона је посредник унутар психе. Док први посредује између Ја и унутрашњег света, дотле персона посредује између Ја и спољашњег света. Стога се ти појмови могу схватити као супротности; анимус и анима се тичу прилагођавања ономе што је лично, унутрашње и особено а персона (или колективно свесно, како је неки називају) ономе што је свесно и колективно.

Пројекција
Процес у којем особа садржаје свог унутрашњег света, своје несвесне квалитете или особине , било да су они позитивни или негативни , пројектује на друге особе или објекте.Пошто је у питању несвесни процес, тј измештени, пројектовани садржаји опажају се као аутентична својства особа или објеката на које су пренети. Пројекција анимуса или аниме на стварног мушкарца или жену најчешће се доживљава коа заљубљеност.

Puer eternus (вечити младић, лат)
Тип мушкарца који предуго остаје прикован за адолесцентну психологију, и повезан је с мајком чврстим, готово нераскидивим несвесним везама (стварним или симболичним). Негативне црте су му нестрпљивост , неспокој, немогућност да оствари везу са другом особом, лакомисленост и идеалистички став.позитивне црте су спонтаност , отвореност ка промени . Његова женска парњакиња је пуелла аетерна (вечита девојка), чије су везе са светом оца сличне онима које је пуер имао са светом мајке.

Свест
У дихотомији свесног и несвесног, Јунг важно место придаје појму Ја . „Под свешћу, разумевам везаност психолошких сарџаја са Ја. Свест , по мом мишљењу, није истоветна са психом, зато што мени психа значи, целокупност свих психичких садржаја, који нису сви нужним начином директно повезани са Ја“(Јунг,1971.)

Сенекс (senеx, старац,лат)
Персонификација психолошких садржаја који се могу довести у везу са старошћу. Та фигура се не испољава само у старијих особа, чак и деца у раном узрасту могу испољавати садржаје сенеxа: уравнотеженост, великодушност према другима, мудрост , способност предвиђања, одговорност, уредност и самодисциплину. У Јунговској литератури углавном се спомиње као супротност пуер принципу. Оба могу прердстављати неуротичне комплексе личности. Док у патологији пуера преовладавају претеран оптимизам, идеализам, неумерена смелост, нестрпливост, дотле у патологији сенеxа преовладавају конзервативност, баналност,ауторитарни став, недостатак имагинације и меланхолија. Као и уравнотежавањедругих парова супротности, и ово води уцеловљавању личности.

Сенка
Најсажетије Јунгово одређење овог појма јесте да је сенка „све оно што особа не жели „(Јунг 1966. ). Реч је о несвесном делу личности који је обдарен многим цртама и ставовима, било позитивним било негативним , које свесно Ја одбацује или не прихвата. Сенка је инфериорни део личности, збир свих личних и колективних психичких садржаја који, због своје неускладивости са изабраним свесним ставовима, бивају потиснути у несвесно. Као што су анима/анимус и персона основни структурални елементи свих људских веза (како са унутрашњим тако и са спољашњим светом), тако су сенка и Ја основни сачинитељи идентитета личности.

Сизигија
Израз који се користи за сваки пар супротности када се његови сачинитељи спомињу заједно без обзира на то дали је реч о њиховој коњукцији или супротстављености.Јунг је најчешће користио тај израз када је указивао на везу аниме и анимуса. Према његовом мишљењу, три елемента психолошки одређују ту везу: “ Женскост је везана за мушкарца, амушкост за жену; доживљај који је мушкарац имао са женом и вице верса (ту су искуства из раног детињства од највећег значаја); и мушка и женска архетипска представа“ (Јунг, 1968). По Јунгу, представа мушко-женске сизигије је универзална, као што је то и сама егзистенција мушкарца и жене, а испољава се у бројниммотивима митова,легенди,бајки. Можда се сизигија најбоље исказује у пару појмова кинеске философије yанг и yин.

Симбол
Најбоље могуће исказивање нечега што је суштински непознато и недокучиво. Симбол на сликовит и жив начин описује оно што је од највеће важности за човека: његово унутрашње биће и односе с васељеном која га окружује.

Трансцедентна функција
Функција која посредује између супротности. То је „измирујуће треће“које се помаља из несвесног (у виду симбола или новог става) пошто су сучељене супротности, претходно свесно разлучене. По Јунговом мишљењу, то је природан процес испољавања енергије која извире из напетости супротности и састоји се од низа фантазматичних збивања која се спонтано појављују у сновима и визијама.“(Јунг, 1966). Пошто је у компензаторном односу и према једном и према другом пару супротности, трансцедентна функција омогућава да се теза и антитеза сучеле равноправно. То двоје сједињује метафорична тврдња (симбол), која сама трансцендује време и њихов сукоб, не приближавајући се и не приањајући ни за једну, већ им подједнако пружајући могућност нове синтезе. Као један од најзначајнијих покретача психичких процеса, трансцедентна функција увек подразумева сврху и циљ, те је тиме и телеолошки одређена.Без ње нема превазилажења сукоба и једностраности, уцеловљавања личности и индивидуације.

Уроборос
Митска змија или аждаја склупчана у круг која једе сопствени реп. У Јунговској психологији , метафора најранијег ступња психичког развоја. Уроборос одсликава ступањ на коме још није дошло до омеђивања и одвајања супротности (нагона см,рти и живота, свесног од несвесног, мушког од женског, добра од зла, љубави од агресије).

Hieros gamos
Свети или духовни брак, сједињавање архетипских ликова. Типични пример је представа Христа и Цркве као женика и невесте (спонсус ет спонса) или алхемијска коњукција Сунца и Месеца.

Центровертност
Појам је у јунговску психологију увео ерих Нојман. Центровертност се само делимично може довести у везу с појмовима ексторвертно/интровертно. Потоња се односе на модусе (типове) свести и на усмереност психичке енергије. Екстровертни став подразумева окренутост према свету објеката, окренутост упоље; интровертни став подразумева окренутост субјекту, унутрашњости и несвесном . Центровертност , према Нојмановом мишљењу, представља окренутост Јаству. За разлику од претходна два појма , он се односи на целину , не на делове (типове свести). “Центроверзија је урођена тенденција целине да ствара јединство унутар својих делова и да синтетише њихове разлике у уједињене системе“(Нојман, 1973). Центорверзија је несвесни процес који се служи компензацијом ради одржавања или успостављања целовитости. Суштина тог од несвесног вођеног процеса уцеловљавања и уравнотежавања сврховита је и телеолошка.